Од четврте или пете године имала сам осећај вечности, то је најбоље што умем да опишем. Мисао је гласила овако: Ја сам увек постојала и увек ћу постојати. Довољна је једна погрешна премиса да човек скрене у лаж. Од кад знам за себе пратила ме је једна помисао која је происходила из моје природне радозналости и извртала је у прелест, надахнута гордошћу сујете коју су у мени хранили спољашњи подстицаји и хвале околине, као и самоиспуњујуће пророчанство, чијем су испуњењу допринеле моје природне способности у комбинацији са условима у којима сам одрасла.

Та помисао је гласила: „Твоје постојање је од изузетног значаја и дошла си у овај живот, не без разлога, већ да оствариш нешто „велико“.“ Не бивајући, премда крштена, утемељена на православном предању и литургијском ритму живота, моја душа у зачетку беше идеално тле за оперисање нечистих сила. Развијала се брзо, али противречно, у вечитој борби опсена знања овога света са смирењем семена крштења. Осећај посебности стварао је осећај одбачености од околине и обрнуто, а све је то био менталитет жртве, који је прикривао умишљеност и частољубље.

Требало је седамнаест година да ме чињенице и знања овог света коначно доведу до атеизма и потпуног осећаја личног бесмисла. Гладна вечности, црпила сам податке из свега, много сам читала, учила, бавила се науком, била једна од најбољих ученика, и све то, без икаквог труда, али мени ништа од тога није представљало ни проблем ни задовољство. Циљ је, дубоко у мени, увек била истина коју нисам налазила, у школи, момцима, алкохолу, летовању, изласцима. Ни у чему нисам уживала, а имала сам, по становишту света, савршене услове за то. Све ми је постало крајње досадно и упала сам у депресију.

Тада сам схватила да ја не знам ко сам, ни шта је живот. Да ништа нисам проживела и да немам шта да кажем. Тог тренутка се све променило. Упознала сам момка са којим ћу наредне 4 године провести у потпуном лудилу, о чему сам имала и „визију“. Почела сам да верујем у „нешто“, и тиме је почело моје агностичко трагање за смислом. Убрзо сам пробала разне врсте психоактивних супстанци, све у сврху истраживања, учила о разним источњачким праксама, медитацији, манифестацији, разним теоријама, вештичарењу, магији, прорицању, вишим димензијама постојања и томе слично. Била сам у лажи и лагала сам; била сам у незнању и, мислећи да знам, ширила сам га. Гатала сам и погађала, врачала и манифестовала. Све ми се вратило на зло и било ми је све горе и горе, али ја то нисам примећивала, јер сам се, надахнута месијанским духом, осећала значајно. Имала сам мисију, додуше стално неку нову, али у корену сваке била је жеља да цео свет учиним добрим и духовним. Веома амбициозно, с обзиром да сам била лажљива, плашљива и себична, а духовно прелешћена. Тумарајући кроз лавиринте ума у психоделичним искуствума, живела сам много живота, али ниједан прави. Сазнала сам толико лажи и то сматрала својом истином. Али та реч истина одјекивала је у мом тврдом срцу као куцање и отворило се.

Једног дана отишла сам на једно од мојих мистичних путовања, током којег сам мислила да умирем, и нисам се у потпуности вратила. Месецима касније покушавала сам да се вратим у реалност и много тога на путу оставила, факултет, пријатеље, навике, комплетну обману пређашњег живота, јер сам први пут у животу схватила, где тај пут на коме сам била, заиста води. У шизофренију. Знала сам то свим својим бићем, у кошмарним ноћима и улицама пуним таме, са чудним сликама на зидовима, у којима би ми се пред очима свет распадао и одаљавао од мене, у непосредном искуству параноје и страха од духовне смрти, јер сам увелико знала да физичка смрт није крај.

Тада, у моменту најтамније ноћи моје душе, како се то у Њу Ејџу назива, непозната особа ми шаље поруку, тврдећи да је мој Анђео чувар, и упућује ме да се вратим Богу. И ја спуштам свој его, јер ми је истина увек била изнад свега, како год то иронично деловало, и пристајем да кренем испочетка. Бића са којима сам остварила контакт на својим дотадашњим путешествијама нису волели то и показали су своје право „лице“, а ја сам их се одрекла, као и свих дарова које сам стекла надахнута нечистим духом, свих пракси, део по део одстрањујући гангрену и превијајући ране остатака мене. Не бих много описивала, рекла бих само да сам тада први пут у животу осетила покајање и то је био почетак мог преумљења. Захвална сам Богу што је чуо моје гребање вештичијих канџи, ја сама никада не бих схватила, да се истина не закључује, већ открива. И након свег лутања, нашла сам, и познала сам по плодовима. Слобода коју сам тражила далеко, била је ту, ограничена оковима мог знања, ометена развојем мојих сценарија, начина и зачина.

И робиња духа погађачког, познаде Цара Небеског и поста слободна, јер Он одагна од ње кнеза таме. Свака моја замисао је лаж наспрам премудрости Божије, јер је Његова воља савршена, а ја се молим да ми пода мудрости да је творим и заштити ме од ропске гордости пале људске природе.