Била једном једна земља. У тој земљи немар и корупција су толико узели маха да је у једном дану страдало шеснаесторо људи и једно нерођено дете у стомаку. У мору свеопште апатије, почео је да дува ветар правде оличен у младима као последњим неанестезираним и непоткупљеним делом друштва.

Можда бих овај текст требао да наставим у овом тону јер се господа хришћанска из врха СПЦ понашају као да је у питању бајка а не суморна стварност. Како не бих улазио у све детаље интелектуалне манипулације дежурних духовника који су своје и властољубље и апатију својих надређених покушали да прикрију и/или поткрепе на најразличитије могуће начине, осврнуо бих се на најчешћи аргумент хришћанског „потчињавања“ властима.

У преводу, све што се дешава у држави, па макар због тога страдао и наш ближњи, правдаћемо чувеним „ћесару ћесарево“. Нас то не треба да се тиче или како епископ Сергије поручује „гледајмо своја посла“. Да ли нас јеванђеље и свети оци уче да сваку хришћанску поуку узимамо механички и без расуђивања? Да ли нас уче да се у избору између добра и зла, Бога и мамона, Истине и лажи „не делимо“?

„Свештеничка дужност је да револтира људе против зла“, говори свети владика Николај. Нешто што су данашњи архијереји изгледа заборавили. Да се овде под злом не мисли једино на унутрашњу и духовну категорију, навешћу овде и речи светог старца Пајсија Светогорца: „Ако хришћани не почну да сведоче своју веру, да се одупиру злу, онда ће рушитељи постати још дрскији. Али данашњи хришћани нису ратници. Ако Црква ћути да би избегла сукоб са влашћу, ако ћуте митрополити, ако монаси ћуте, ко ће онда проговорити?“

Тачно је да Црква није ту да решава политичке проблеме, али када политика уђе у питање Цркве (а угрожавање људског живота и достојанства јесте питање Цркве), хришћанин нема право да остане по страни. Отворите житије за било који дан у години и тешко да нећете наћи бар једног прогоњеног или убијеног од стране државе, власти или система који су се у свом безбожништву разликовали од овог данашњег једино по томе што нису донирали новац за храмове.

Али „свака власт је од Бога“, подсетиће вас на то дежурни духовници. Па ипак, да то није тако тумачи нам ава Јустин Ћелијски: „Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола. Тако, ми хришћани знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је благословена Богом, насиље је проклето Богом. Све што је од Бога – добро је, чим се злоупотреби – од ђавола је. Злоупотреба Божјег – то је ђаво, и сав ђаволизам свих светова, па и човечанског. Власт је од Бога; и док се држи у Богу и под Богом и са Богом – она је благословена. Чим напусти Бога, она постаје насиље, и тиме преноси себе под власт противбога – ђавола.“

Од старозаветних пророка па све до данашњих дана, хришћани су се одувек супротстављали властима онда када је то било потребно. Како то да је било који други историјски тренутак препознат као благословен, а овај данашњи као „поделе“ и „бављење политиком“, па чак и горе од тога? Ма колико још примера навео чињенице ће остати исте, као што ће нажалост остати и позиције оних који ће из личне користи, заблуде или страха говорити и тумачити другачије. Не желећи да правим поређење, желим на крају да подсетим архијереје да су се и јеврејски првосвештеници држали да треба поштовати римску власт и да исто тако треба само „гледати своја посла“.